Strahovi

Ko je izmislio-strahove?! Mrzim da se plašim. Trudim se da ih oteram od sebe samo pozitivnim i vedrim delima i mislima. Ne volim ni kada osetim tuđ strah u svojoj blizini. Da li je  dokaz da sam živa, ako ih prihvatim? Ili je dokaz da živim ako bežim od svojih i tuđih strahova? Ne volim sahrane. Ne volim kada čujem da u blizini neka osoba umire od teške bolesti... i to nije samo osećaj straha (?) već bih pre rekla osećaj - nemoći, sopstvene i tuđe .
 Kako smo mi ljudi "kvarljiva roba", ako ne vodimo računa o svom telu i duhu, neki problem se dogodi, neka patnja usledi. I ne znam šta je gore-sopstvena patnja ili kada neko zbog nekoga pati?! A da ne pričam o "roku trajanja", stičem utisak da je ljudski "rok trajanja" kraći nego što bi trebao da bude! Pa zar mi sa ovakvom inteligencijom, tehnikom i naučnim dostignućima pristajemo da živimo u strahovima od - strahova?! Zašto svesno uništavamo sami sebe! A posle se čudimo šta nam se to dešava?! Istina izmanipulisani smo raznim "preparatima", "lekovima", "dijagnostikama", "preporukama", uopštenim  savetima, nekih "ljudi" kojima je samo profit u glavi.  A u stvari koliko  se samo razlikujemo! Pa zar nije tome dokaz što svi imamo različit, recimo, otisak prstiju, što nema dve istovetne osobe na ovom svetu....????  Ne dopada mi se univerzalno-uniformna-konvencionalna medicina. Zašto? Zato što nisam nastala iz plastične kutije, nego me je majka prirodnim putem rodila, pa sam eto, deo prirode :-) .  Zato osećam da lek postoji svuda oko mene u prirodi. Zato me to teši, to mi tera strahove. Priroda  me leči, hrabri, voli. I zato prihvatam sve što je prirodno. A tako bih želela da svi ljudi shvate da nam je priroda jedina MAJKA a mi njena DECA i da deca nikada ne treba da zaborave ko ih je rodio. Priroda i strah ne mogu ići zajedno...