У каквом времену живимо ?

„Само нам је љубав потребна“

     „Дошло је неко чудно време...“ Ето, зар нисте ово већ чули браћо и сестре по перу и мноштву прочитаних књига? Дошло је, а по свему судећи никада неће ни проћи, већ ће се надограђивати и надограђивати, док од њега не остане само - „бесквасно доба“.

Питам се, шта се то дешава у овом  времену а да се ипак толико разликује од других, прошлих?

Сматрам, да  та   реч „чудно“ благо представља стварност у искривљеном смислу, јер је управо њеном употребом  умањена права суштина тј. права оштрина и права опасност коју она може крити наивном спољашношћу. Не постоји права хронологија ове приче а да се сваки део потанко од почетка опише и исприча. Можда је то зато, што се све небитно превише преувеличава а све важно и базично обезвређује? Можда зато што је „оно чега смо се некада стидели, сада је част и обрнуто“? Можда зато што су „помешани лончићи“ међу људским односима, па више не знамо како да успоставимо фине контакте уз уважавање и поштовање туђег мишљења? И више стварно не знамо како да ценимо туђе вредности, доприносе и постигнућа. И више стварно не знамо како да се радујемо туђим успесима а како да поделимо тугу због туђих неуспеха.

Да, стварно су дошла нека „чудна“ времена...

Управо ова времена су ме нагнала  да са вама поделим  своје мисли и наде. Желим зато да  подсетим, да једно ми људи, имамо ту част да обогаћујемо или осиромашујемо време у коме живимо. И да  не смемо, никако, заборавити значај због чега смо се родили. Можда, не због неких великих епохалних дела, али сасвим сигурно због посредног или непосредног личног примера и утицаја на друге из ближе или даље околине.

 У то име морам да истакнем, да ми болно сметају  све чешћа бахатост, немар и нељудскост. Сметају ми  оне најгоре бедне људске особине, као: завист, љубомора, мржња, похлепа, лаж а које су узрочно-последично везане и које се љубе и међусобно надахњују. Смета ми што мало или нимало немамо утицаја на млада поколења. Што у свом рођеном гнезду деца не добијају најважнију емотивну негу. Што олако дозвољавамо да се брзо и лако заборави на васпитање и личну културу породице. Што дозвољавамо да нам  децу васпитавају улице а образују  сумњиви ТВ програми без наше контроле...и што не смемо за све то тражити оправдање.

И да ли ико има неки истински прави разумни одговор, упутство или решење?

Да ли ико од нас верује у време - без чуда, у истинско ортодоксно време правих вредности?

А ја ето,  још увек занесено маштам и мислим да уз љубав то време не може бити далеко од нас. И само зато страсно желим да верујем  како ће ускоро добро надвладати лоше. Како ће се истински ценити  вредност успеха и моћи индивидуалаца, способних  и пожртвованих особа. И како ће у потпуности наша срца  испуњавати само искрена љубав. Љубав и вера  према животу, окружењу, домовини и свим људима без бирања и предрасуда.

    Зато, немојте одустајати и оправдавати се, већ помозите и потврдите  својим делима, од сада па у будуће  моје наде и очекивања, да нам је „само љубав потребна“ како би овај свет постао бољи,  вреднији и удобнији за све!

Нада Кљајић