„Дошло
је неко чудно време...“
Ето, зар нисте ово већ чули браћо и сестре по перу и мноштву прочитаних књига?
Дошло је, а по свему судећи никада неће ни проћи, већ ће се надограђивати и
надограђивати, док од њега не остане само - „бесквасно доба“.
Питам
се, шта се то дешава у овом времену а да
се ипак толико разликује од других, прошлих?
Сматрам,
да та реч
„чудно“ благо представља стварност у искривљеном смислу, јер је управо њеном
употребом умањена права суштина тј.
права оштрина и права опасност коју она може крити наивном спољашношћу. Не
постоји права хронологија ове приче а да се сваки део потанко од почетка опише
и исприча. Можда је то зато, што се све небитно превише преувеличава а све
важно и базично обезвређује? Можда зато што је „оно чега смо се некада стидели, сада је част и обрнуто“? Можда
зато што су „помешани лончићи“ међу
људским односима, па више не знамо како да успоставимо фине контакте уз
уважавање и поштовање туђег мишљења? И више стварно не знамо како да ценимо
туђе вредности, доприносе и постигнућа. И више стварно не знамо како да се
радујемо туђим успесима а како да поделимо тугу због туђих неуспеха.
Да,
стварно су дошла нека „чудна“ времена...
Управо
ова времена су ме нагнала да са вама
поделим своје мисли и наде. Желим зато да подсетим, да једно ми људи, имамо ту част да обогаћујемо
или осиромашујемо време у коме живимо. И да
не смемо, никако, заборавити значај због чега смо се родили. Можда, не
због неких великих епохалних дела, али сасвим сигурно због посредног или
непосредног личног примера и утицаја на друге из ближе или даље околине.
У то име морам да истакнем, да ми болно сметају
све чешћа бахатост, немар и нељудскост.
Сметају ми оне најгоре бедне људске
особине, као: завист, љубомора, мржња, похлепа, лаж а које су узрочно-последично
везане и које се љубе и међусобно надахњују. Смета ми што мало или нимало
немамо утицаја на млада поколења. Што у свом рођеном гнезду деца не добијају
најважнију емотивну негу. Што олако дозвољавамо да се брзо и лако заборави на
васпитање и личну културу породице. Што дозвољавамо да нам децу васпитавају улице а образују сумњиви ТВ програми без наше контроле...и што
не смемо за све то тражити оправдање.
И да
ли ико има неки истински прави разумни одговор, упутство или решење?
Да ли
ико од нас верује у време - без чуда, у истинско ортодоксно време правих
вредности?
А ја
ето, још увек занесено маштам и мислим
да уз љубав то време не може бити далеко од нас. И само зато страсно желим да
верујем како ће ускоро добро надвладати
лоше. Како ће се истински ценити
вредност успеха и моћи индивидуалаца, способних и пожртвованих особа. И како ће у потпуности
наша срца испуњавати само искрена љубав.
Љубав и вера према животу, окружењу,
домовини и свим људима без бирања и предрасуда.
Зато, немојте одустајати и оправдавати се,
већ помозите и потврдите својим делима,
од сада па у будуће моје наде и
очекивања, да нам је „само љубав
потребна“ како би овај свет постао бољи, вреднији и удобнији за све!
Нада Кљајић
Коментари
Постави коментар