20.10.2015.

Ispovest učitelja

       Posao učitelja je stvarno jedinstven posao. Znam, da ljudi koji se ne bave ovim poslom misle da je jednostavan i da se svodi na "čuvanje" dece. E, pa dragi moji, nije to baš tako! Nisam htela da upišem učiteljsku školu, ali znam da sasvim sigurno nisam htela da upišem ni ekonomsku školu. Ali desilo se (srećom) da me moj put nije odveo u pogrešnom smeru, već upravo  tamo gde je trebalo-u učiteljsku. Vrlo brzo sam se celom svojom dušom posvetila budućem pozivu.
 I eto, danas imam tu ČAST da sam UČITELJ!
 Sa radošću ulazim u svoje odeljenje i sa radošću delim svoja saznanja sa đacima, trudeći se maksimalno da iz svakog deteta ponaosob izvučem ono najbolje i najkvalitetnije. Vrlo je važno da dobro i na vreme svi shvate: da smo svi RAZLIČITI i da pored očiglednih fizičkih razlika imamo i različita INTERESOVANJA, ŽELJE, MOGUĆNOSTI, SPOSOBNOSTI i tako dalje. Naravno, kao takvi treba da naučimo da se POŠTUJEMO, ali da to ne bude samo za vreme dok su sa učiteljicom,  već i za ubuduće. Jako je bitna DOBRA SARADNJA sa roditeljima. Dobro KUĆNO vaspitanje je presudno za buduće lakše usvajanje znanja i proširivanje interesovanja. Škola ne bi trebalo da bude mesto gde bi đaci  ispoljavali svoje frustracije, bes ili bezobrazluk. A učitelj ne bi trebao da u očima dece i roditelja bude neprijatelj, mučitelj i neko koga ne treba poštovati. Škola je, hteli mi to da priznamo ili ne, pravo idilično mesto za svako dete. Tamo ono od malih nogu uz pomoć učitelja i nastavnika  treba da stekne, pored znanja i razne potrebne  za život veštine. E, taj sam  PROCES nije lak! Nije lak ni za đaka a ni za učitelja. Nisam ništa novo rekla ovim, pa zašto onda sve ovo pišem? 
 Zato! Što se naš ČASTAN posao UČITELJA sveo na suvoparnu ADMINISTRACIJU. Što vrlo malo vremena imamo za bavljenje poslom, za koji smo se godinama pripremali, zbog nametnutih raznih nebitnih obaveza. Nekada smo imali po dva časa nedeljno muzičkog vaspitanja, u četvrtom razredu smo imali odvojeno prirodu od društva. Pojedini izborni predmeti koje  imamo su u stvari  obaveze koje nas primoravaju da đacima zamenjujemo roditelje i radimo sve ono što bi roditelji trebalo da rade sa njima. Nije onda ni čudo što nas neki posmatraju kao "čuvare" dece, a ne kao stručnjake za njihovo obrazovanje, a potom i vaspitanje.
Želim da se poziv učitelja vrati tamo gde mu je mesto!  Da se ponovo UVAŽAVA, POŠTUJE i CENI. Želim da  nam se vrati zatureno DOSTOJANSTVO i da se svi PODSETE da ovaj posao ne može da radi osoba koja DECU ne voli! Niti osoba koja ne poseduje široka i raznolika interesovanja. Jer, učitelji su pravo blago u ovoj državi. Pa molim da se i država sa respektom odnosi  prema nama. Hvala!

    

Нема коментара:

Постави коментар