Позоришна представа " Родитељ у тренду"

Поведена за трендом млађаних и савремених родитеља, нисам успела да се отргнем од писања оваквог текста за позориште за децу ОШ - старијег  узраста. Недавно чух једну реченицу: "Каква нам је  држава-такви су нам и родитељи". Не знам можда је тако а можда и није. Коментари су добро дошли.

Позоришна представа :

 „Родитељ у тренду“

Написала: Нада Кљајић

Време дешавања: Два дана уочи 1. септембра.

Место дешавања: Дневни боравак једне породице. Учионица.

Ликови:

 мама Весна,

тата Милан,

 сестра Милица,

брат Зоран,

деда Цвета,

учитељица,

комшиница Биса,

Први родитељ ,

Други родитељ

ПРВИ ДАН (29.август 2014.)

1. чин:

Јутро, на зидном сату је 6 и 30.

Мама Весна у домаћој хаљини  излази из спаваће собе . Чупава јој  коса, трља очи, зева, протеже се. Узима џезву за кафу са стола и из  бокала сипа воду. Док покушава да укључи плин, гунђа што јој то не полази одмах за руком. Поново зева, чеше главу, уздише. Закувава кафу, седа за сто, листа часопис, крсти се, цокће због садражаја који чита. Оставља новине са стране, гледа на зидни сат и виче: Милане! Милане, хајде устај прошло пола седам!!!

Из собе допире мужевљев глас: Ево Весна, немој да си досадна! Шта се дереш пробудићеш децу!

Весна: Ма, шта ме брига! Нека устану ионако ће ускоро устајати свако јутро, па нека се навикавају!  'Ајде, бре!!! (нервозна). 

Милан улази обучен за посао у дневну собу из спаваће собе и неуспешно се труди  да некако завеже кравату.

Весна га гледа како се мучи: Ето, ни кравату не знаш да вежеш, а буниш се! Треба да кажеш –Хвала жено што ме будиш! А не да будеш тако незахвалан. Ретке су жене као ја! Само да знаш! (Поносно показује прстом на себе).

Милан и даље петља око кравате, посматрајући се у огледалу. Она му долази с леђа, окреће га и везује му кравату као дечију машну.

Милан изнервирано: Е па стварно женоо! Ти си чудо!

Развезује кравату и у журби сркне два пута њену кафу док граби актн ташну и прилази излазним вратима: Ау, добра ти кафа Весна! Боља је од оне јуче, јер има шећера а не соли!

 За то време Весна се огледа у огледалу и себи говори: Баш си риба Весна, баш си опасна!

 Показује прстом колико је одушевљена собом. Намешта фризуру, пући уста: Ја бих теби драга увек дала –лајк!!!

Милан код врата се окреће и вртећи главом је посматра: Жено, жено! Ти си непоправљива.

Весна: Иди већ једном на посао! Немој много да се правиш паметан!(Гура га ка вратима). Ваљало би да данас одемо до књижаре да купимо Зорану Свеске за први разред, кад се будеш вратио са посла.

Милан се окреће, љубећи је у чело: Па зар се нисмо већ договорили око тога. Купићемо свеске када будемо чули шта учитељица тражи.

Весна га прекида: Ма шта она има мени да каже ваљда ја знам боље. Идемо и тачка! Немој да ми квариш вољу! 'Ајде иди сад на посао већ једном!

Милан излази не противречећи јој.

Весна је сама у дневној соби. Хвата шољицу са жељом да попије остатак кафе. Схвата разочарано да је шољица празна: Безобразник један, попио ми је кафу!  И уместо да устане раније и скува кафу мени и њему као прави муж, он попије моју и одјури незахвалник на посао. Сад морам поново да кувам  кафу! Ух!

Прилази шпорету узимајући поново џезву у руке.

2.Чин

На зидном сату је 15 часова.

Весна седи на каучу и држи лап-топ у крилу. Са великим занимањен посматра садржај. На улазним вратима појављује се муж Милан.

 Оставља уморно торбу на столицу, прилази Весни и љуби је у теме: Душо, шта има за ручак! Гладан сам као вук!

Весна незаинтересовано не подижући поглед са лап-топа одговара: Ено имаш паштете у фрижидеру и чини ми се комад хлеба од јуче у кеси, па једи.

Милан разочарано: Па ти опет ниси ништа скувала! Шта су деца јела?

Весна: Па шта сад хоћеш?! Прошле недеље у петак си јео пасуљ. Рекао си да је био фантазија. Што бих ја ту добру похвалу сад кварла, јеси ли нормалан?

Милан стишавајући глас: Добро, добро,....него где су ти деца?!

Весна слеже раменима: Вероватно још увек спавају, нисам их видела од јутрос!

Милан: Жено моја, мани се фејсбука и иди види где су нам деца!

Весна: Ево, ево, само да видим шта је Вилотијевићка спремила данас за ручак. Замисли она сваки дан нешто кува-луда жена! Ахаааа  ево: Кајгана са сиром и купус салату. Ал'  јој је и ручак! Па мој је бољи 100 пута!

Милан се удара шаком по челу: Јој жено, па где је тај ручак? Дај молим те да га видим!

Весна: Ма, шта хоћеш, мислила сам на онај од прошле недеље.

Милан: Јел'онај легендарни пасуљ?

Весна ругајући се: Дааа, мислим на тај пасуљ.

Милан на ивици стрпљења одлази у спаваћу собу, трескајући вратима.

Весна коначно устаје невољно остављајући лап-топ. Протеже се од дугог седења. Долази до дечије спаваће собе али и даље упртог погледа у лап-топ: 'Ајде децоооо, устајте! Јесте ли нормални? Гле колико је сати! Прошло подне!

Одваја поглед од лап-топа и погледа ка зидном сату: Ијуууу, па то је већ три по подне! 'Ајде брзо устајте!  Удара руком о довратак.

Милица тинејџерка од 13 година излази из собе, чупава, неуредна. Зева, трља сањиве очи: Добро, добро мама шта се дереш?! Чујем те! Глава ме ужасно боли!

Весна прилази кћерци:  Па наравно да те боли када си дошла јутро око 4 кући!То није било у моје време!  Прети јој прстом, а када јој је сасвим пришла, згађено запуши нос: Јаооо, Милице! Што ти смрдиш, на дуван и алкохол! А изгледа да се ниси ни купала!  Срам те било! Јеси ли ти то пушила и пила?! А црна Милице?!

Милица се удаљава од мајке подижући руке у самоодбрани (за сваки случај): Полако мама једно по једно....(набраја)  Вратила сам се око 4 јутрос-да је тачно-тачно је! Цело друштво је пушило, ја сам само пробала-да је тачно-тачно је! Цело друштво је пило ја сам само попила малецно пивце -да је тачно-тачно је!

Весна згрожена: Шта пушила си и пила пиво?!

Милица: Па шта?! Замисли да сам пила вотку као Горица и Цаца?! Али нисам (поносно), твоја ћерка је прави анђео!

Весна: Ма какав анђео?! У тебе као да су сви ђаволи ушли! Само да ти отац то чује! Поново седа за лап-топ окрећући се леђима од ћерке.

Милица: Ало, мама немој ништа да му кажеш!  Зар је страшно што сам попила то малецно пивце (иза леђа мајци рукама показује величину флаше од две литре према публици)?

Весна помирљиво: Добро нећемо рећи тати. Него што се не окупа бар? Смрдиш к'о твор!

Милица: Ехеј, нећемо сад да се вређамо! Планирала сам ја да се туширам. Али када сам се вратила кући био је мркли мрак. Једва сам напипала кваку од дечије собе. Толико сам бла уморна да је мало фалило да се стровалим Зорану на кревет па да га угњечим, да није викнуо: Бежи пијандуро! Схватила сам да сам погрешила, а када је укључио стону лампу лако сам пронашла свој кревет. Од силног умора није ми уопште било до туширања! Него кажи твојој ћерки (умиљавајућим гласом даље говори)-шта има лепо за доручак?

Весна коначно потпуно усресређена на садржај на лап-топу, одговара : Ено, имаш паштете у фрижидеру и парче хлеба од јуче у кеси, ако тата то већ није смазао.

Милица се мршти: Ау, мама!  Ма, нема везе (одмахује помирљиво руком) јешћу нешто касније!

Док полази  дечијој соби, Весна јој добацује: Где је Зоран? Јеси ли га видела?

Милица: Немам појма, нема га у соби. Затвара врата дечије собе за собом.

Весна не одмичући поглед од лап-топа се наглас пита: Где ли је то дете? Сигурно је кришом опет отишао код деде! Стално то ради када примети колико сам заузета кућним пословима!

Милан улази у дневни боравак: Хајде жено да идемо до књижаре да купимо оне свеске што си јутрос тражила за Зорана!

Весна: Чекај само да видим ову Симићкину нову кућу! Види само како је лепа! Ја поред тебе никада нећу имати овако нешто! Е, Милане, Милане!!!

Милан: Добро, добро жено! Немој после да кажеш како ја нисам хтео да идем да детету купимо свеске!

3.Чин

На зидном сату је 18 часова.

Весна исто обучена и даље седи за столом, гледа у лап-топ и једе кикирики држећи се левом руком за стомак: Јао, што ми крчи стомак! Не знам шта ми је! Јао!

У том Зоран  весело улази у дневни боравак држећи деду за руку и кесу са хлебом: Здраво мама! Прилази и грли је, купио сам ти врућег хлеба из пекаре. Гура јој под нос хлеб. Весна га гура од себе. За то време деда скида шешир са главе и ставља га на сто: Добро вече снајка! Док  седа за сто на столицу, Весна му руком одгурне шешир са стола на под. Намрштено кроз зубе тихо одговори: Добро вече...

Деда: Радиш ли какав посао на компјутеру? А, снајка?

Весна изнервирано затвара лап-топ и обраћа се Зорану: Па, где си ти  мајкино срце? Кад си то збрисао код деде? Опасан си малиша! Трља му косу руком.

Зоран: Па јутрос! Зар се не сећаш да сам ти рекао да ћу ићи, док си ти била на скајпу и причала са комшиницом Јелом?

Весна као сећа се: Ахаа, дааа!  Сад се сећам! Скроз сам заборавила! Него свекре, да те нешто питам! Да ли је ово дете нешто јело? Знаш да ја не волим када ми деца прескачу оброке!

Деда слеже раменима милујући Зорана по глави и одговара: Јели смо него шта. Јутрос  куље и свежег млека, у подне поховану пилетину и пире кромпир, а пре петнаестак минута прженице и домаћу сланину са парадајзом.  Зоран задовољно трља руком по стомаку, облизујући се и климајући потврдно главом.

Весна: Ију, таман посла! Па зар хоћеш да ми дете добије холестерол! Никако не сме да једе сланину, боље да си му  дао паштете, саламе или чајне кобасице. То је меко и лагано за јело. Надам се да се то више неће поновити!

Деда: врти главом лево-десно без противречења. Неће неће снајка никако! Него можеш ли ти да ми скуваш једну кафу?

Весна невољно устаје са места и узима кутију за кафу. Загледа кутију и констатује на глас: Немам  више ни мрвицу кафе! Од тог твог сина никакве вајде нема!  А лепо сам му наредила да је јутрос обавезно купи! Какав лењош!? Ц, ц,ц,...

Деда поново помирљиво слеже раменима и каже: Добро снајка идем ја сад...

Весна одмахује руком у знак поздрава не устајући са места.

Деда узима шешир са пода и одлази напоље. Зоран га прати и такође излази напоље.

Милан улази из спаваће собе. Је ли Весна јел' то мој тата био?

Весна: Аха!

Милан: Па што ме ниси звала?

Весна: Аха!

Милан: Стварно нема смисла!

Весна: Аха!

Милан: 'Ајде већ једном се одвоји од лап-топа!

Весна: Аха!

Милан прилази ближе и уноси јој се у лице: Ало жено! Јел'ти мене чујеш?

Весна га погледа и понови: Аха!

Милан изнервирано излази гунђајући: сигурно ниси хтела ни кафу да му скуваш!

Весна му само на излазу поново добаци: Аха!

4.      Чин

На зидном сату је 19 часова.

Весна седи за столом ногу пружених по другој столици са лап –топом испред себе и даље.

Улази комшиница Биса у дневни боравак.

Биса: Весна, жено па где си цео дан? Нема те на улици! Да видиш само нову Раткову дрљачу што је јесенас купио у Београду! Каже да је нова а она сва одрпана, сигурно је половна!

Весна се помера да јој другарица седне: Седи седи Бисо! Па што ми ниси послала поруку преко фејсбука?

Биса: Па како да ти пошаљем када си недоступна!

Весна: Е, занала сам да ћу нешто забрљати! Цео дан ме нешто цимају и није чудо што сам недоступна. Замисли траже ми да једу-гладни су! Као да и ја нисам гладна, па се не жалим?!

Биса из џепа вади чипс и даје другарици: Ево ти да мало презалогајиш.

Весна захвално: Хвала ти драга моја. Седи да ти скувам кафу, само да погледам шта је пре неки дан у сватовима носила Зимоњићка!

Биса седа до ње и исто са занимањем гледа у лап-топ, затим загледа Весну у домаћој хаљини и неред у кући. Маше негодујући главом али ништа не говори.

Весна устаје са места, сипа воду из бокала у џезву и кува кафу.

Милан улази: Охо, овде се кафенише! Зар ниси рекла Весна да немаш више кафе? Или је то било само због мог оца?!

Весна: Хајде шта причаш?! Наравно да имам кафу, али за пробране госте! Него иди види где оде Зоран!

Милан без речи одлази из дневне собе напоље.

ДРУГИ ДАН (30. август 2014)

5 .чин

На зидном сату је 6 и 30.

На сцену прва долази Весна чупавија и мусавија него претходног дана, исто обучена. Вуче ноге док сипа воду из бокала у џезву. Разочарано враћа празну кутију за кафу на место: Ех, Милане, Милане!!!  Немам никакве користи од тебе!

Милан улази у дневну собу уредно обучен лепо везане кравате спреман за посао: Јел'то мене моје злато звало?! Прилази да је пољуби али она му измаче.

Весна изненађено: Оооо, па ти знаш сад да вежеш кравату?!

Милан: Аха, научила ме колегиница са посла!

Весна га имитира: Научила ме колегиница!  Па да ти тамо на послу ионако ништа друго не радиш!

Поново узима лап-топ у руке.

Милан: А па ти ћеш и данас да „висиш“ на компјутеру?!

Весна: Шта те брига? Иди на посао!

Милан: Добро, добро! Отишао сам. А ти гледај да данас нешто скуваш. Донећу хлеба и кафе кад се вратим са посла, а затим ћемо отићи до књижаре да детету купимо свеске за први разред!

Весна одмахује немо руком сувише заузета садржајем на компјутеру.

Михајло устаје потпуно обучен: Мама кад ћемо ићи да купимо свеске за школу?

Весна: Не смарај ме дете, ићи ћемо...

Милица такође улази у дневну собу са истим питањем: Стварно мама када ћемо ићи да Зорану купимо свеске? Сутра му је први дан у школи! Немој да учитељица помисли како смо немарни. Грли брата.

Весна: Ма купићу му свеске, шта сте навалили, само да овде ово завршим! ... Причате ми као да ја не знам шта треба да радим. Не треба никаква учитељица да ми каже шта и какао треба да радим! Знам ја и сама!

Јел' да? Лепо моје прваче! Грли сина.

ТРЕЋИ ДАН ( 1. септембар 2014)

6.      Чин

1.      септембар   2014. године. На зидном сату 8 и 30 часова. Сцена је измењена, сада

            се види учионица. Учитељица седи за столом, обраћа се родитељима који седе наспрам ње са децом. Без куцања у учионицу упада Весна нашминкана и утегнута у превише уске исцепане фармерице и кратку мајицу  гурајући испред себе Зорана: 'Ајде дете улази када ти кажем!

Зоран: Не гурај ме мама! Срамота је!

Весна смејуљећи се без извињења усмерава Зорана да се смести поред једне мајке са дететом. Затим се и она угура.

Учитељица: Изволите седите слободно! Пружа руку Зорану: Здраво Зоране! Драго ми је што си дошао у наш разред! Надам се да ћемо  се лепо дружити?!

Зоран лепо и културно одговори: Хоћемо учитељице! Хвала!

Учитељица се затим обрати Весни: Надам се да сте купили бар једну свеску како бисте записали шта ће Зорану требати за ову школску годину.

Весна самоуверено: Ма, запамтићу ја! Не брини ништа! Само причај шта треба!

Учитељица се обратила свим родитељима: За српски језик је потребно да ђаци пишу на свескама са уским и широким линијама, јер ћемо учити слова.

Весна се убацује: Ма знају они и где ђаво спава! А не да уче да пишу слова!

Зоран: Јао, мама!

Родитељи се дошаптавају негодујући.

Учитељица: Добро, добро! Све смо се договорили. Желим нашим малим првацима срећан полазак у школу, а вама добру сарадњу.

Весна се поново убацује: Ма то зависи само од тебе учитељице! Они су већ довољно паметни.

Први родитељ: Ћути Весна пусти учитељицу да прича!

Други родитељ: Како се то обраћаш? Ваљда би требало да укажеш мало поштовања према учитељици наше деце?!

Весна одмахује негодујући руком.

Учитељица понови: Добро поштовани родитељи. Са овим је наш родитељски састанак завршен. Све најбоље вам желим! До виђења!

Док родитељи устају и полазе према излазу, Весна се гласно пита: Какав је ово скраћени састанак? Ништа нисам чула! Боље да нисам ни дошла!

Други родитељ: Да си на време дошла чула би све!

Први родитељ: Хајде Весна даћу ти списак потребних ствари за дете. Не брини. Немој овде да ствараш непотребну гужву!

Весна се  разочарано обраћа  публици: А лепо ја себи кажем: Тешко теби Весна  када Зоран пође у први разред!

Крај