10.03.2015.

Dete-centar sveta

     
      Brz tempo života nam prisiljava na velike oscilacije: emotivne, društvene, političke,... To se posebno odražava na našu decu. Primećujem koliko su se vrednosti poremetile u društvu. Sve manje je ambicioznih osoba za postizanjem zadovoljstva zbog učinjenog (bilo da je to naučeno ili sopstvenim rukama stvoreno). Danas nam je sve na dohvatu ruke. A to ima i svojih prednosti ali i sve više nedostataka. Pripadam starijoj generaciji koja se "privikla" na internet komunikaciju i tehnologiju, ali još uvek sa uzbuđenjem čitam knjigu ili isheklam čipku ili zasadim cvet. Generacije koje nam dolaze su deca "staklenog zvona". Njima zbog prevelike beskompromisne ljubavi nije omogućeno da dožive zadovoljstvo i zbog najsitnijih izazova. Kao što je penjanje na drvo (da slučajno ne padne), da gazi po barama (da se ne zarazi, prehladi), da umesi testo (što da se prlja, tu je pekara) itd.  Nije im dozvoljeno da se razočaraju, da ih nešto tišti ili da im se ne ispuni neka želja (jer mi ne želimo da oni to osete). Mi roditelji nekako smo zaboravili da dozvolimo sopstvenoj deci da žive svoj život. Da dožive i bol i tugu kako bi zbog tog osećaja više cenili i poštovali izvor radosti i uspeha. Deca o tim osećanjima "uče" na čudan način sa televizije (interneta) umesto da ih lično prožive...Mi pogrešno želimo samo njihovu sreću. Pružamo im sve što možemo , "neka on ima kad ja nisam imao" ili "ako ima ona što ne može i moje dete". Zato deca više ne čeznu za čokoladom, loptom ili lutkom. Ne čeznu za detinjstvom, već za onim što im se "hladno servira" sa TV-a. Oni žele neprirodnu vitkost (da ne kažem anoreksičnost), "uniformisan" izgled bez ličnog pečata, instant ljubav... žele brzo odrastanje. Žele samo da ih neko voli, ali ne i da oni drugima pruže ljubav. Ako daju, hoće mnogo više nazad. U tome ih ne treba podsticati. Treba im omogućiti da se igraju bez stega u prirodnom okruženju a ne samo u igraonicama. Valjalo bi da se više bave sportom, kreativnim radom, da imaju svakodnevne obične obaveze kao što je čišćenje, pranje sudova, pranje automobila,... Ovo kažem jedino zato što je to dobro i posebno korisno za svakoga, jer i te sitnice mogu da doprinesu "izgrađivanju" kvalitetne ličnosti. Žalosno je gledati kako nam deca rastu u egoistične, bezosećajne, nesocijalne kompjuterske "mašine". Voleti svoje dete nije samo davanje, pružanje, omogućavanje, to je i razgovor, igra, usađivanje radnih navika, razvijanje samostalnosti, ukazivanje poverenja, izgrađivanje empatije i poštovanja, uvažavanje autoriteta i poštovanje starijih.... Samo deete sa takvim "nasleđem" iz porodice može izrasti u poštovanog, iskrenog, kvalitetnog, ambicioznog i uspešnog čoveka.

Nada Kljajić

Нема коментара:

Постави коментар