Марија
Монтесори, истиче да дете може достићи одређени ниво развоја, без ангажовања
руке, али ће свакако достићи виши ниво, уколико при развијању буде ангажована и
рука.
Покрет
представља природну потребу сваком детету, од самог рођења, јер подстиче
физички и ментални развој.
Адекватним
утицајем на развијање телесне моторике код деце, повољно се може утицати и на развој
говора.
Усмерено
кретање, различита брзина кретања уз одређени (или не) ритам, као и
координација тела указује на добро организован психо-моторни систем.
Дете
од самог рођења и путем покрета проширује свој сазнајни простор, кроз пузање,
додиривање, хватање, бацање, гурање,
ходање, скакање, пењање, итд.
Када
пође у школу, кроз наставне и ненаставне садржаје,
дечије покрете би требало поспешити разним адекватним и подстицајним
активностима.
Спретност
прстију, односно шаке, је веома важна
током развоја (одрастања) деце. Рука је састављена из бројних зглобова, која кроз
покрет, координисаним радом постаје моћно средство за стварање. Доказ за то су,
кроз историју човечанства, бројна богата уметничка дела, техничка, технолошка и
грађевинска постигнућа.
Доказано
је да ниво развоја дечијег говора зависи од спретности и развоја фине моторике.
Да би се то поспешило неопходно је стимулисати дете различитим корисним и
разноликим активностима, кроз игру и учење.
Са
поласком у школу, детету највећи проблем, између осталог, представља држање
оловке и писање у одређеном правцу. За дете, тај графомоторни чин, постаје
изразито сложен и компликован. Како би се детету олакшао „сусрет“ са оловком,
потребно га је научити да савлада многобројне основне покрете руку, односно
шаке нарочито. У том полазном школском периоду дете учи да руку треба отклонити
од тела у слободном простору, да је испружи испред себе, подигне вертикално
изнад струка, ослони на одређену површину и слично.
Затим,
развој покрета руке почиње одвајањем палца од шаке и других прстију. У почетку,
детету је свакако лакше да хвата крупне предмете, а тек након извесног времена
овладава способношћу да хвата шаком (прстима) ситније предмете. Кроз игру,
доказано, се најпоузданије подстиче и развија гипкост шаке (прстију). Тело
памти савладан покрет и приликом сваке нове ситуације лако прихвата исти или
сличан покрет и на основу њега усваја нови, до потпуне зрелости моторике
прстију, која се манифестује-писањем.
А
које су те пожељне вештине за развој дечије моторике?
Једноставне,
свакодневне активности свесрдно могу поспешити развој моторике. Не треба детету
ускраћивати жељу за радом, већ му треба дозволити да у почетку опонаша просте
кућне активности, као што су: чишћење просторије метлом, савијање и паковање
гардеробе, чишћење обуће, прање посуђа, провлачење конца кроз иглу, низање
перлица, сечење маказама папир- нарочито тканину, бушење и обликовање сапуна
чачкалицама, вајање глине (глинамола, пластелина, теста), слагање (уклапање)
коцкица (слагалица), плетење (прстима најчешће), додавање различитим (по
величини, тврдоћи) лоптама (рукама, ногама),
певање песама уз покрет, као и имитирање(опонашање)
туђих покрета,…
Покрет
и вербална комуникација су заиста неопходни за усађивање нових информација и
зато би требали да буду саставни део у свакодневном раду са децом.
У
првом разреду, кроз низ планираних активности, који се свакодневно спроводе,
под притиском ограниченог времена због тренутне здравствено неповољне
ситуације, корелацијом наставних предмета физичког васпитања, музичке културе и
ликовне културе, су остварене интересантне и подстицајне активности за развој
покрета тела а нарочито руку (шаке).
На
часу физичког васпитања, ученици су опонашали туђе покрете, додавали се на
разне начине крпењачама и лоптом (рукама, ногама).
На
часу музичке културе сами осмишљавали покрете током слушања (певања) дечијих
песмица (нпр.„Ситна је киша падала“,…)цртали асоцијативне сличице на дати текст
песме.
На
часу ликовне културе исецали па склапали папирну људску фигуру, бојили, постављали
је у простор (лепили на картон) и „кројили“ одело.
Мастер разредне наставе
Нада Кљајић
Коментари
Постави коментар