Nova recenzija o knjizi " Pisma Andriji"



ОДРАСТАЊЕ КАО НАДРАСТАЊЕ СЕБЕ САМОГ
(Нада Кљајић – Писма Андрији)


            Када се поведе реч о књижевности за децу, најпре се помисли на поезију, а исто тако и прозу, обојену ведрим шареним бојама. И та се помисао углавном догоди са осмехом на лицу, јер се у сећање призову ликови попут Јованчета, Николице с приколицом, Луње, Мите Трте, Лазе Цврце, Тома Сојера и Хаклбери Фина, па чак и сетног малог принца. Међутим, неки дечији романи нас, као и живот сам, уче да није увек све тако шарено, а међу такве романе спада и нови рукопис ауторке Наде Кљајић.
            Дечији ликови који су малочас наведени као пример за ведрину, са собом носе и једну тамнију димензију: терет времена у којем живе и околности које их окружују – ратно стање, сиромаштво, неприлагодљивост са средином – терет с којим се, свако од њих на свој начин бори. Оно што им је у тој борби заједничко јесте детињство и његове догодовштине. Тако и Анђелко, главни лик у роману Наде Кљајић, на свој начин спознаје живот и његове различите, како радосне тако и тужне, стране.
Читав роман састављен је од писама које једанаестогодишњи Анђелко пише свом старијем брату Андрији. Кроз та писма читалац се упознаје са братском љубављу, али и чињеницом која се од самог почетка слути, а коју нам ауторка постепено дозира кроз вођење овог романа. Већ прво Анђелково писмо обележено је мистичним стањем болести од које се он опоравља, не присећајући се јасно разлога своје слабости. Потом се периодично нижу поједина писма у којима се наводе детаљи од којих читалац добија злокобни утисак који указује да се нешто тегобно и мрачно надвило над причом коју чита, почевши од Анђелкових запажања да је мајка увек увијена у црно и жаљења брату због тога што се жене повремено окупљају код њихове мајке и, пијући кафу, све нешто шапућу да он не би чуо, па све до самог краја књиге на којем се сва та мистика разрешава једноставним објашњењем. Занимљив је поступак којим ауторка ову слутњу преноси читаоцу путем писама које Анђелко пише, док од њега самог исто то крије. Полемична је сама завршница коју такође добијамо у облику писма Андрији, иако је ауторка на том месту могла да напусти дотадашњу форму и роман приведе крају наративним током. Но и сама материја коју Нада Кљајић овим романом обрађује предмет је који, откад је света и човека, одолева да буде обухваћен људским умом и логиком, тако да се овакав крај романа може протумачити као начин на који Анђелко покушава да превазиђе нешто за њега несхватљиво.
Међутим, други – а можда би га требало назвати првим – слој романа говори нам неке сасвим другачије приче и враћа ону ведрину и боје наведене на почетку овог текста. Кроз Анђелкова писма пролазимо суочавајући се са свим карактеристичним одликама детињства на селу. У њима он поверава брату детаље као што су слабе оцене, заљубљивање, први пољубац. Описује чудесне догађаје које је видео испод циркуске шатре; муке око ускршњег престижа и бриге чије ће јаје бити јаче; своје ране због пада с бицикла; начине на које се сналази како би дошао до још које кугле сладоледа док лето још траје... Све ове догодовштине јасно говоре да живот не застаје како би постављао питања и чекао одговоре на њих, већ тражи да се ситуације и проблеми решавају у ходу, на незаустављивом и бескрајном путу који представља одрастање у смислу непрестаног надрастања самог себе, сазревање и постајање човеком.
Писма Андрији наводе нас на бројна размишљања, а можда најпре на тему: да ли је лагање оправдано у неким ситуацијама, на пример ако се користи да би се неко сачувао од непријатних осећања које би му сазнање истине донело? С друге стране, ма како гласио одговор на питање легитимитета лажи, рукопис Наде Кљајић може бити од великог значаја код читалачке публике. Још Аристотел је у свом делу О песничкој уметности рекао да постојање трагедија, колико год оне нелагодне биле, помаже да сагледамо ствари из лакше перспективе.
На крају, због свега наведеног, поставићу питање: да ли роман Писма Андрији уопште спада у књижевност за децу? По стилу којим је написан, прилагодљив је дечијем узрасту, док по теми која се у њему обрађује као да, сам по себи, просто одбија да се сврста у дечију литературу. Иако делују контрадикторно, ове две тврдње у овом случају не оповргавају једна другу. Напротив, оне се удружују, чиме добијамо једну књигу намењену широком кругу читалаца. Ако изузмемо предшколски узраст и ученике нижих разреда основних школа, овај роман, у зависности од личног сензибилитета, могу читати старији основци, такозвани тинејџери, али и одрасли читаоци. Такође, овај роман Наде Кљајић са посебним задовољством препоручујем књижевној критици, као дело којим ауторка храбро залази на недовољно истражени терен када је у питању ова врста књижевности.


Славиша Крстић

Коментари