Књижевник Милутин Ж. Павлов о дечијем роману "Писма Андрији"

Милутин Ж. Павлов, ја и Радован Влаховић

ПИСМА БЕЗ АДРЕСЕ

(Нада Кљајић: Писма Андрији, Банатски културни центар-Ново Милошево, 2013.)

    Исповедно, из дечјег угла виђено, нижу с писма која исписује дечак Анђелко свом брату андрији. Токо ишчитавања тих писама схваташ, у једном тренутку, да се писма гомилају и да нису ковертирана, све више наликују дневним дечачким записима, чакају поштара, без адресе.

Дакле, ово је роман о детињству. Дечак у песму са писмима, за одрасле. Епистоларни роман Наде Кљајић Писмо Андрији калеидоскоп, у шареним обртајима, одсликава успомене из детињства са догађајима умножено уденутих у сокаке ушорених кућа равничарских села, друмове који попут сивих нити вуку ка јаблановима с којима у плетиву збрајаш црквене торњебе са мургастим дудовима украј бело кречених кућа.

    Роман је и дечији и свачији што се одраслих тиче. У реченицама тих писама су први љубавни устрептаји штркљасте девојчице Цане и дечака Анђелка, стричев далтонизам, баба Зора која тврди како би Анђелко могао бити прави уметник као они славни иконописци што цртају по зидовима цркви, туга за угинулим псом Цивилом, циркус са акробатама, комшија Пантић и хризантеме са перуниама, тешка капија и двориште поплочано пет пута печеним циглама великог формата за три фијакера са враним коњима у заокрету, надничари, обори за крмаче са петловима на крову кокошињца, смутни Тамиш који скелеџију иште док трчиш ленијом широких њива као ошамућени ждребац на јулској спарини, и покојни ујак Спасоје у сну. Цео роман срезан као брест од грома, заоран паорлуком с пуним устима комшинице Раде, јер она је жена која воли све да зна. Очигледно да је и наду Кљајић обузела топлота од узбуђења док је писала овај роман без куршлуса и кратког споја у надовезаним реченицама.

   Не може се исцепаним ципелама на науку, а за добру ципелу ту је шустер Цвета. Није мимоиђен ни први мало жешћи пад бицикла у тек приученој вожњи уз наоблаке и јесење лишће. Ех, како се мука може само умножити. Фамилијарно портретише  своје ближње деран који никако да узвратно добије писмо од брата Андрије док му отац теши матер у црнини. И тако, док читаш та писма, увиђаш како и дечак постаје слутов, како би казао Вук Стефановић караџић бележећи ту реч, јер брата нема ли, нема...

   Има фине разложне сете у том епистоларном роману, сете коју последње писмо разоткрива и чини обману, оца и матере, узалудно глупом. Каже народна изрека: у лажи су кратке ноге. Ваљда знате ону причу: У цара тројана козије уши. Лаж није преварила тугу  сиво бојеног романа на пању срезане трешње. Шоровима се и даље збивају сватови са бегешом у роману. Живот чангрља у жбицама окованог дрвеног точка. Ваљда вам се туга и ста загубе у повратним сећањима на минула детињства.

   Нада Кљајић је професор разредне наставе у основној школи  у Баранди, а Баранда ти дође као и Тамиш, у Банату. И лепо осликана та иста Баранда са врбама украј Тамиша над чијом смутном водом брат брата псизива у писмима, без адресе, романа који је дечији и свачији. Роман, помало касно приказан, јесте нај књига од свих пет наслова (Башта –машта, збирка песама за децу, Игре, збирка прича за одрасле, Венчаница, мали роман душе за одрасле, Месечев камен, роман за децу и Лутка, роман за децу и одрасле), потписан руком Наде Кљајић која се бави и писањем и сликарством.

У НОВОМ САДУ, 22 септембар 2015.                                                       Милутин Ж. Павлов