Професија УЧИТЕЉ -Н. Кљајић

 

-Професија УЧИТЕЉ-

Учитељица Нада Кљајић

 

Ко је био Станоје М. Мијатовић?

Био је учитељ који је и поред тога  што је подучавао децу, био и етнограф и фолклориста. Рођен је 1868. а умро 1946. године у Kоњушима. Завршио је Учитељску школу, службовао у Неготинској крајини, Малој Дренови и Пољни. Био је школски надзорник за подручје Kопаоника и Жупе. Сарађивао је са Српском краљевском академијом, учествовао у балканским ратовима, као и у Првом светском рату. А сам је био отац десеторо деце.  И управо  је и  он заслужан за очување бројних легенди о Светом Сави.

У легендама и песмама које је сакупио, Станоје М. Мијатовић, Свети Сава српски светитељ је приказан сасвим другачије од осталих легенди. Он, у овим повестима није само хришћански светац, чудотворац, а ни паганско божанство, већ је представљен као мудрац, племенити учитељ који је своја знања и искуства поучно преносио на поколења како би олакшао и унапредио живот свог народа. Учитељ Станоје М. Мијатовић  је желео да и на овај начин подстакне најплеменитије вредности у људима: доброту, хуманост, указивање помоћи другим бићима, дељење корисних савета, неговање поштовања, стрпљења, подстицање на учење и развијање писмености,… 

У својој збирци „ Приче о Светом Сави“ прва повест говори о томе:

Једном је  мајка са тек рођеним сином у наручју дошла Светом Сави, јер је чула да он деци дарује још један пар очију. Желела је да и њен син посматра живот са четворо очију.

 Светац је предложио да пођу на оближње брдо и да она добро погледа унаоколо. Питао је шта види. „Ништа”, одговорила је млада мајка, описујући да су јој пред очима само брда и долине. Не објашњавајући посебно разлог, Свети Сава јој је предложио да, ипак, поново дође следеће године.

Истог дана, наредног лета, појавила се мајка са сином код Светог Саве. Заједно су отишли на друго, још веће брдо. Жени је поставио исто питање, али она опет није видела ништа нарочито. Само брда, долине и шуму.

Поново је светац предложио да се нађу следеће године.

 Треће године догодило се мање-више слично. Попели су се на још веће брдо. И још једном исто…  „Шта видиш?“ „Брда и долине и дрвеће…“ И тако седам година, заједно су се Свети Сава, мајка и дечак пењали на све већа и већа брда.

 А онда је те, седме године, дечак, када су завршили успињање, са врха брда нешто угледао… Повикао је да у даљини види нешто што сија. И мајка је уочила исто светлуцање. Свети Сава им је објаснио да у даљини сијају школа и поред ње црква. Рекао је мајци да што пре одведе дете у школу и да ће тамо, поред она два ока која му је Бог иначе подарио, добити још два. Мајка је најзад била срећна.

Прича о којој је слушала још као дете, испоставила се као тачна. Њен син ће дакле добити четири ока. Дечак је у школи остао четири године.

 Kада се вратио кући, мајка је с жаљењем закључила да и даље има само два ока. Узела је дечака за руку и одвела га поново код Светог Саве. Пожалила му се, подсећајући на његово обећање да ће у „сјајној” кући добити још два ока.

Свети Сава је узео једну књигу и питао жену шта у њој види.

„Овде нема ничега. Само ситне шаре црне боје”, одговорила је. Ту исту књигу Свети Сава дао је дечаку, упитавши га шта све ту има.  Дете је узело књигу у руке и почело да чита.

 „Ето видиш, ти си код очију слепа, јер очи имаш, а не видиш оно што ово твоје дете види. А ово твоје дете има још једне очи у глави, у памети.  Зато више види и више зна но ти. То му је школа дала. Зато њојзи хвала.”

Од тога дана поносна мајка свуда је причала о томе како је њено дете од Светог Саве и школе добило још један пар очију. Додуше, те се очи не виде одмах, јер су скривене у памети!

 

О значају и вредности учитељског рада говори и ова прича коју је забележио, нико други до учитељ Станоје М. Мијатовић. Истичући како је сваком човеку (детету) потребно континуирано стицање знања. Да се та знања стичу у школи под руководством, надзором и контролом просветног радника. Да мудрост и знање учитеља не треба понидаштавати већ подржавати и са учитељом у корист детета културно сарађивати. У савременом времену у којем живимо, свима су нам доступни разни извори информација и само привидно, због тога, сматрамо да разумемо и можемо слободно критиковати и тумачити нечији професионални рад и залагање. Истина је да то не треба радити без одређених компетенција и да је потребно да се приклонимо свом професионалном избору, како бисмо у томе били најбољи и као стручњаци стекли поверење других.

Повест преузета Из збирке „Приче о Светом Сави“-Станоје М. Мијатовић.