Домаћи задатак -баук за дете или родитеља?

 

Домаћи задатак

-баук за дете  или  родитеља?

 

     Током рада са ученицима  схватила сам да  је домаћи задатак у већини случајева велики проблем. Када су деца мања проблеми су мањи, а помоћ родитеља све чешћа и присутнија. Како дете бива старије, потреба за подршком од стране родитеља би требало да буде мања, али није у сваком случају баш тако. Да ли је у питању-избегавање обавеза, неизграђене радне навике, размаженост или све тежи и захтевнији задаци,…?

      Они родитељи који су навикли да помажу својој деци, будно ће пратити њихова постигнућа. Понекад ће се чак потрудити и да уместо детета „потуре“ свој рад. Захтеваће да њихово дете да одговор баш какав они очекују. Делиће савете у виду посрамљивања рада наставника а никако детета. Оптуживаће захтеве и намеру наставника који даје „ненормално много“ задатака за рад код куће и питаће се „да ли је тај наставник-нормалан? И због чега мучи ову децу?“ И учити децу да не говоре истину. Тада се обично запитам-да ли су родитељи свесни колико један учитељ има искуства у раду са децом? И да ли су родитељи свесни да учитељи разликују рукописе? Као и да ли је и колико дете учило? Усуђујем се да ово упоредим са радом лекара који кроз искусни рад зна да препозна по симптому каква је болест у питању код свог пацијента.

     Она деца која су навикла да сама раде своје домаће задатке су управо она деца која уживају у истраживању, учењу и размењивању својих запажања и мишљења са наставником. Њима домаћи задатак, ма како био „обиман“ не представља никакав проблем. А ако је и заиста „ненормално“ захтеван, таква деца проналазе начин, методу и технику да прво самостално, а затим и уз помоћ наставника реше своју дилему.  Нема потребе за драмом било какве врсте. Наставници (учитељи) и родитељи не треба да се налазе на супротним странама, већ на истим, а у корист деце.  

      Постоје неке добре препоруке за лакше и једноставније извршавање обавеза и код куће. Сваком детету је помоћ потребна и оном које не жели (не може) само да учи али и оном које је самостално и заинтересовано за учење.

       Домаћи задатак као приоритет -Прокрастинација није добра одлука, и представља само додатни терет који психички малтретира савест. Најбоље за све (децу, родитеље, наставнике) је да се домаћи одмах по доласку из школе уради. Ако ручак није спреман, и сендвич може задовољити глад како би дете неометано завршило свој посао. Ако се одуговлачи, постоји сигурна вероватноћа да ће дете заборавити шта му је наставник рекао да треба код куће да уради. Такође никако није добро да дете у касним вечерњим сатима ради свој домаћи, јер је тада уморно, као и родитељ. А то је онда сигуран пут у нервозу и конфликте. Такође, важно је припремити све што је потребно по распореду часова за сутра, одмах након завршетка домаћег задатка.

 

       Важан је план-учинићете добру ствар родитељи, ако заједно са дететом направите дневни план, са распоредом (рутином) када шта и колико треба радити. План је иначе важно радити од почетка и са врло малом децом, како би на време научила да се организују и на тај начин у њима развити осећај самосталности. Можете дневне планове преточити и у недељне, односно месечне па и у планове по годишњим добима. На тај начин и вама као родитељу биће лакше да пратите напредак у извршавању обавеза, као и укључивање у рад по потреби и молби детета.  

 

      Стрпљење је мајка мудрости! Лако је посегнути за фрустрацијом. Родитељи знајте да ће ваше дете у свакој ситуацији  копирати искључиво- ваше понашање. Зато, пазите какво ћете им огледало бити! Приликом рада са дететом на домаћим задацима, немојте губити стрпљење, останите мирни и контролисани. У реду је саопштити детету како се осећате ако вам је тешко, али је потребно и да истакнете колико искрено желите да му помогнете. Приликом рада са својим дететом, чим приметите да вас напушта стрпљење, обавезно направите паузу (када су деца млађа, паузе треба да буду чешће). „Расхладите  главу“ шетњом, слушањем музике, необавезним љубазним разговором или било чиме другим што ће вас расположити. Није срамота поново питати наставника за помоћ и сугестију. Није срамота ни питати некога ко такође може пружити адекватно објашњење за правилно решавање задатака. Понос и тврдоглавост не чини добро никоме.

 

      Никако не извршавајте дететове обавезе! Када су деца мања и по први пут се сусрећу са извршавањем обавеза, логично је да траже па чак и захтевају помоћ. У таквим ситуацијама, често пута, дете зна колико сте спремни као родитељ да му изађете у сусрет и уместо њега завршите његове послове. Са тим се обично почиње од рођења. Довољно је да дете само пружи руку ка жељеном предмету и већ му је у крилу. Такав начин услуге чини од детета господара а од вас слугу. То велики проблем представља када и родитељ и дете забораве где се налази услужна граница и да ли је потребна.  Плакање, негодовање, громогласни захтеви, бес и слично код детета приликом рада домаћег задатка служе како би се родитељ „смекшао“ и задовољио „малог господара“. Ако вам је тешко да слушате и гледате овакво понашање вашег детета, најбоља би била препорука да изађете из просторије где дете учи. Да му одредите време за које треба да изврши своју обавезу, и објасните какве га могу последице чекати у случају да их не изврши. Будите доследни, неумољиви, упорни а пре свега веома стрпљиви. Немојте да поклекнете, јер ће то само урушити ваш ауторитет као родитеља код детета и веома тешко ћете га повратити. Дете мора да научи да само сопственим трудом може доћи до успеха. Такав начин размишљања од детета ће створити зрелу, одговорну, вредну и пажљиву особу.

      Одабери паметно- Ваша помоћ треба да се садржи у конструктивним питањима и смерницама попут: „Шта мислиш како овај задатак треба решити?“ или „Који поступак је најбољи?“ Избегавајте да детету само кажете решење или (још горе) напишете одговоре на папиру, а оно онда да га механички, без размишљања, само препише у своју свеску. Таквим понашањем нећете развити пуно вредних и корисних особина код вашег детета. Ваше дете неће имати прилике да  учи из грешака, већ ће их стално правити и чекати вас (или неког другог) да га реши мука или  проблема. На тај начин дете никада неће научити да буде доследно, него ће само површно „решавати“ проблеме, а у ствари ће их гомилати. Губиће даље своје самопоуздање и поштовање других људи око себе. Постаће незадовољан, нерадник, залудни масовни потрошач, без моћи и могућности да искаже своје мишљење, став и направи прави избор у животу. Инстант успеси не постоје. Не треба чекати да се чудо догоди. Свако треба да пронађе најбољи начин  да сам ствара своја чуда.

      Наравно, све што сте до сада прочитали је мишљење једне учитељице (и мајке) која сматра да захваљујући свом искуству у раду са децом ово може да напише. А једино у жељи да вама  као родитељима помогне и олакша бриге. Дешава се наравно да вам је у раду са дететом био неуспешан дан. Али, не очајавајте,  сутра је поново нови дан и нова шанса за успех. Дозволите да дете уз вашу одговарајућу подршку ојача своју личност и буде срећно и здраво.

        Кућа се зида од темеља, ако се прескочи темељ у правилном развоју  детета, кућа ће се сигурно, срушити.

 

Нада Кљајић