Jednog lepog dana devojčica od šest godina će konačno poći u prvi razred. Bila je uzbuđena i srećna jer će videti drugove iz zabavišta i konačno upoznati učiteljicu. Jedva je čekala da počne da piše, čita, računa i crta.
I njena mama je takođe bila uzbuđena i svima je samozadovoljno pričala kako je njeno dete prepametno, jer je samo naučilo (neka) slova! A kada bi bila sama sa svojom mezimicom, često bi je ućutkivala kada bi ova pokušavala da joj nešto kaže, prepriča ili objasni. A kada bi joj i dozvolila, bila bi jedna jedina prava istina, jer njeno dete nikada, ama baš nikada, ne laže. Dobro, možda samo ponekad, što sigurno, i nije tako strašno. Jer dete je njeno i malo je.
Dogodilo se skoro, da ju je neki ludi lekar u ambulanti, prilikom sistematskog pregleda uoči upisa u prvi razred, njene mezimice, zabrinuto upitao- zašto ne vodi svoje dete kod logopeda? Kaže, uočio je govornu manu. Govornu manu! Hej! S' kojim pravom on to sme njoj, brižnoj majci, da kaže?! I to kakvim tonom?! Snishodljivim, kao brižnim.... Ma, kakva govorna mana?! Zašto bi vodila devojčicu kod logopeda, kad ona tako slatko zavrće jezikom, dok izgovara glas R i tek ponekad brka s i c.
Njenoj princezi je sve dozvoljeno, zar ne?
Evo, baš juče u butiku sa dečijom obućom, njena mezimica je slučajno oborila policu, dok je pokušavala da presloži obuću, naravno, mnogo lepše nego što je to uradila prodavačica. Pod prodavnice je bio ceo prekriven dečijom obućom. Sramota! Majka se zaista s' pravom naljutila na prodavačicu i dobro je izgrdila, (biranim rečima, za tu priliku) jer otkud je toj polici baš tu, mesto?! Da je lepo odradila svoj posao, njeno dete ne bi imalo potrebu da popravlja njenu brljotinu. I onda, nije ni čudo što je polica pala! Štetu je naravno, platila prodavačica, jer joj je brižna majka suptilno skrenula pažnju da će, ukoliko to ne uradi, obaviti par telefonskih poziva, za svaki slučaj.
Njena mezimica je takođe odlično savladala i tehniku "vriske", što je značilo, da isključivo vriskom može dobiti sve što poželi, naročito, ako se nađu u nekoj gužvi. Duša, mila, brižna majka bi tako tačno znala za čim to njeno dete čezne.
Kada bi se tako, retko šetale, mama bi svojoj mezimici redovno vezivala copelice. Brižnoj mami bi uvek bilo drago da umesto svog deteta to radi. A ako bi mezimica kojim slučajem, išla negde bez nje, nosila bi isključivo obuću sa čičak trakama. Taman posla da joj se dete muči oko onih glupih pertli?! Ma ko ih samo izmisli?! Zato i zbog tih pertli nisu mnogo šetale, uglavnom bi se pre vozikale kolima. Brižna majka zna da je njeno dete malo i da ne mora ići pešice do škole, nego će ona, svoju mezimicu voziti svako jutro, bez izuzetka, do škole i nazad. Uostalom, to je dužnost svake majke, da nikako ne dozvoli da se deca susreću pre i posle škole. Može se dogoditi, kojim ružnim slučajem, da se njena mezimica i druga nevaspitana deca posvađaju ili, daleko bilo, potuku. Njena devojčica je naravno, od malena naučena da voli sve da bude po njenom. Zašto onda da to objašnjava drugoj deci, možda ona to neće shvatiti, kako treba?
Njena mezimica takođe, ne mora znati da se upaše, stavi sebi kapu na glavu, da se zakopča i povuče zip na jaknici. Ne mora znati ni da zakači i zaveže sebi kosu, da lepo opere i obriše ruke. Da postavi i opere svoj tanjir, čašu.. Jer se njena majka, velika i brižna majka, zbog svoje zaista velike i brižne uloge, vrlo odgovorno trudi, da ona ne mora sve te glupe stvari da radi, jer je isuviše mala. A opet, devojčica nije ni malo mala kada ravnopravno razgovara sa maminim drugaricama. I brižna mama je u tome bodri i podržava. Pa, što da se dete druži sa drugom decom, ako su joj, na primer, dosadna, zar ne?! Bolje da se druži sa odraslima koji će joj poklanjati opravdanu i potrebnu pažnju.
Jednom prilikom je brižna majka sa svojom mezimicom otišla na rođendan, kod jednog druga iz zabavišta. Desilo se da je po dolasku nju i njeno dete, majka tog dečaka gledala u čudu, otkud njih dve? Bolje da je svoje dete, na primer, naučila da ne zatura pozivnicu namenjenu njoj i njenoj mezimici. Eto, takođe je ta dotična nekulturna majka dečaka burno odreagovala, kada je njena devojčica prosula sok preko belog troseda i razmazala tortu po fotelji. A posebno se naljutila što je devojčica natrpala celu rolnu toalet papira u vc šolju. Pa, zašto postoje igraonice?! Zašto je odlučila da rođendan pravi u svojoj kući? Ko još to radi? Zna se da u igraonici, dete može da radi šta god poželi, a da ga niko ne opominje i grdi! Brižna majka je svima kasnije pričala kako su se njena mezimica i ona vrlo loše provele na rođendanu, zbog neljubazne domaćice. Nikako nije mogla da pronađe birane prave reči, kako bi opisala neprijatnu majku dečaka kod koga se njena princeza prijavila sama na rođendan.
A kada padne veče, umornoj devojčici, brižna majka nikako nije dopuštala da se sama svuče, da se istušira i opere zubiće, pred spavanje. Nije reagovala ni kada bi joj devojčica često govorila-pusti mama, da probam sama! Brižna majka nikako to nije mogla da dopusti, pa zato je brižna, zar ne?! Ona je dobro znala šta je njena dužnost kao majke, i tu joj niko nije smeo protivrečiti. Igračke bi joj takođe lepše sklapala i odlagala u kutiju nakon igre. Takođe je i garderobu i obuću mama bolje od nje ređala.
U vrtiću sa vaspitačicom, devojčicina majka, eto nije mogla da ima dobar odnos. Zato što je smatrala da je svaki vaspitač dužan da non - stop bude uz njeno dete. Kako samo sme jedna vaspitačica da ode na pauzu, do toaleta, ili da popije kafu, pojede sendvič ili popuši cigaretu i tako ostavi njeno dete nezaštićeno od druge dece? Zar ona izdvaja novac, koji teško zarađuje njen muž, tek tako, za te čuvarke dece? Ona bi hiljadu posto, bolje radila vaspitačicin posao, kada bi trebalo, ali za to ona jednostavno nema vremena, jer treba ogledati dve serije i platiti čistačicu za čišćenje kuće.
Eto, na primer, kada je pre par meseci, njena devojčica drvenom kockom pogodila u glavu svog druga, zašto vaspitačica nije bila tu da to na vreme, spreči? Kako je samo smela da dozvoli da se to dogodi? Mogla je da podmetne svoju glavu, da primi udarac, umesto tog dečaka. Ovako ona, brižna majka mora sada da objasni majci udarenog dečaka koliko je njena mezimica fina i draga, a da je njen sinčić isprovocirao svojim postojanjem. Preporučila joj je iz tog razloga, da svoje razmaženo derište upiše u drugi vrtić, kada ne ume da vaspita svog princa.
Od prvog dana škole, ponosna mama je zato odlučila da će se svesrdno mešati u učiteljicin obrazovno-vaspitni način rada sa decom. Pa, ona to mora, po zakonu, naravno! Ona je majka! I samo iz tog razloga, dužna je da na samom početku objasni toj neobaveštenoj, hladnoj učiteljici kako treba da organizuje čas, kao i način rada sa decom. Šta ako se bude ponašala kao ona nesrećna vaspitačica? Ne može to da dopusti! Ne, ne, nikako! Njena mezimica će u tom slučaju, morati, da nauči kako da joj svakog dana doslovno prepričava šta joj je sve ta učiteljica tokom dana, radila. Ne sme ona dozvoliti da joj dete bude neuspešno, opterećeno obavezama i zadacima. Nikako ne sme njeno dete da joj se na takav način muči.
Da se ona pita, deca nikada ne bi trebala da dobijaju domaće zadatke. Kakve vajde imaju od toga? Brižna majka dobro zna sva svoja prava i kad god bude mogla ona će ukazivati i skretati nezainteresovanoj učiteljici pažnju na njene neoprostive greške! Zato, što ona odlično zna, koliko je samo država dobro platila učiteljicu kako bi njenom detetu ulila svoje znanje u glavu. Tako da ona nikako ne bi trebala da rešava zadatke sa svojom princezom, nego da u miru, može da ode do drugarice, manikira ili frizera. Umorna svakako ne može da iskontroliše učiteljicine zadatke, nego će ih umesto mezimice na brzinu rešiti i gotovo! Domaće zadatke deca ionako rade zbog učiteljicinog hira!
Koliko se ona seća, kao dete, nikada nije tako puno zadataka dobijala kod kuće da radi! Iako je njena majka sa prutom terala da ih radi, uvek je dobijala trojke. Zato, za svoju mezimici, brižna majka će zahtevati od učiteljice isključivo samo petice. Kako da dozvoli da sve njene drugarice sa društvenih mreža postavljaju slike đačkih knjižica njihove dece sa peticama, bez nje?
Šta je sa ovim sadašnjim učiteljicama?!
C...c...c!
I tako, devojčica od šest godina je jednog dana pošla u prvi razred i nije više bila sigurna da li treba da se raduje, plače ili očajava.
Nada Kljajić
Коментари
Постави коментар