Razmišljanja

***********
Bahat ili

Misli su tesno i međusobno povezane nevidljive niti. Kraj i početak im se ne vidi, a ne vidi se ni mesto spajanja i preplitanja. Znam da me često ljudi ne shvataju. Ne krivim ih, pa i ja nisam u stanju sve da razumem. Ali sebi ne dozvoljavam da budem bahata i isključiva. Trudim se. A to je smatram bitije od pukog klimanja glave i površnog odobravanja. Da li vam se desilo da vas, kao, sagovornik sluša? A vi doobro vidite da, ne da vas ne sluša, već da ga skoro sve svrbi koliko ga pažnja ne drži. E, u tom slučaju je bolje reći-izvini ali ja stvarno ne razumem o čemu govoriš, ili neću o tome da pričam ili ne zanima me to- Bilo bi lakše svima i manje neprijatno.

***********

Волим свој посао и тачка

    Највише ми прија када сам у разреду са ђацима. Негујем  радну дисциплину. Можда ће ме неко због тога кудити, али је тако. Сматрам да до добре реализације часа не може доћи ако план у старту није осмишљен, ако деца од првог разреда не схвате  "ко коси а ко воду носи" и да је учитељ неко ко треба да буде пример за активност, вољу, жељу и прихватање обавеза. Не занимају ме персоне које не желе, не могу, које кукају, пренемажу се и траже било какве олакшице у раду са децом. Хтели ми то учитељи или не: рукави се морају засукати. Мора се добро и квалитетно радити, и тада успех не изостаје.

************

НЕ МОРАМО СВИ ДА БУДЕМО ИСТИ
НЕ МОРАМО СВИ ДА МИСЛИМО ИСТО
НЕ МОРАМО СВИ ДА СЕ ПОНАШАМО ИСТО
НЕ МОРАМО СВИ ДА ГОВОРИМО НА ИСТИ НАЧИН
НЕ МОРАМО СВИ ДА СЕ ОБЛАЧИМО ИСТО
НЕ МОРАМО СВИ ДА ВЕРУЈЕМО У ИСТО
ИМАМО ПРАВА ДА БУДЕМО СВОЈИ !
ЛЕПО ЈЕ И ДОБРО ШТО СУ ЉУДИ РАЗЛИЧИТИ.
РАЗЛИЧИТОСТ НАС ЧИНИ ЗАНИМЉИВИМ И ЈЕДИНСТВЕНИМ.
ПОШТУЈЕМО РАЗЛИЧИТЕ НАЧИНЕ ПОНАШАЊА И РАЗМИШЉАЊА ЧАК И КАДА СЕ НЕ СЛАЖЕМО СА ЊИМА.
ЧИНИМО СВЕ ДА МИРНО РЕШАВАМО ПРОБЛЕМЕ.
РЕАГУЈЕМО КАДА ПРИМЕТИМО ДА СЕ НЕКО ПРЕМА ДРУГИМА ПОНАША НЕПРАВЕДНО !
ПОНАШАЈМО СЕ ПРЕМА ДРУГИМА КАО ШТО БИ ЖЕЛЕЛИ
ДА СЕ И ДРУГИ ПОНАШАЈУ ПРЕМА НАМА.
ОПХОДИМО СЕ ЈЕДНИ ПРЕМА ДРУГИМА СА ПОШТОВАЊЕМ !

Из уџбеника ''Свет око нас за 2 разред''

 Da li je istina ?

              Volim da pišem, mnogo, strasno, do potpunog premora... Pisanje je moja preka potreba. Na taj način se oslobađam svih "životnih žuljeva". Nervoze, bolova, nestrpljenja, zbunjenosti, straha,... i još.
Ali nije uvek jednostavno napisati sve. Jednostavno ne postoje prave reči.
 Eh, kada bi suze, pogledi, dodiri ili ona težina u grudima mogle da pričaju ili bar pomogle da se lako pretoče u reči-ali ne!
 Suze su baš zato tu, pogledi baš zato postoje, dodiri su baš zato dodiri, a težina je baš zato teška jer za sve to reči i ne trebaju.
A ja uporno želim da svaki osećaj pretočim u reči...a to retko ko može da shvati.
Dok pišem ili čitam moju pesmu ponovo preživljavam emociju kao i dok sam pesmu stvarala i žarko želim da je čitalac isto oseti kao što sam ja, moju emociju....a onda shvatim da svako oseća svoju emociju kroz moju pesmu i onda ta pesma postane deo svih onih koji su je pročitali.
O, da li je istina?