Zbirka pesama za odrasle "DOK ME IMA", za par dana ulazi u završni deo, a to je - rođenje.
I ovog puta sam poverenje za objavljivanje nove knjige ukazala Banatskom kulturnom centru, književniku Radovanu Vlahoviću i Senki Vlahović Filipov.
Kao i svaki put kada objavim neku knjigu (a ova je sedma po redu) osećanja su mi izmešana. Osećam u isto vreme i radost i tugu. Radost što sam iznela pesme zvanično čitaocima na uživanje, upijanje i poistovećivanje a tugu jer je jedan deo mog životno-književnog stvaranja završen.
Poželela sam da ova zbirka bude atipična, izmešanog latiničnog i ćiriličnog pisma, neujednačenih naslova. Što je u stvari nedovoljno zbog želje za različitošću, samih pesama i momenata kada su i kako nastajale. Kao i uvek kada završim knjigu, promišljam da li sam sve, ali baš sve rekla što sam htela? Pa, valjda sam...
Iskreno želim da vam se dopadne moja nova knjiga i poruke koje sam njome poželela da uputim.
Ja, Nada Kljajić
Slede mišljenja o mojoj novoj knizi "DOK ME IMA".
Стоички кроз апокалипсу
У загрљују са светом Поезија Наде Кљајић је својеврсни
дијалог са светом и са собом.
Пуна емоционалног и мисаоног набоја,
она открива један снажан женски сензи билитет који се манифестује у осећајности
и интелектуалности. То је однос партнерстава субјекта и објекта. Лирска
јунакиња ове збирке није затворена у
себе и слепа за опаке промене које су захватиле свет, јер будући сва испуњена љубављу
према ближњем (мушкарац је
често најближи, иако се добрано и опире тој потреби), она једним крајичком ока
и кад је у љубавној еуфорији
свет сагледава рационално. Зна да
се свака љубав на крају заврши, да је потребно пре свега са собом бити у дослуху, не изневеравати себе, поштовати себе и веровати најпре
себи:
„Живим, а нисам ни мртва ни жива
/
у тамном
сам вртлогу на ивици свести /
недодирљива, а тако рањива /
без себе саме у свакодневици.”
Песникиња указује
и на опасне кризе идентитета савременог човека, на губитак средишта, психолошка
клонућа појединца, који често не наилази
чак ни на стручну потпору, камо ли свеопшту. Као супротност клонућима, потом следи тај чудесни додир са земљом,
војвођанском и српском традицијом
кроз коју се обнавља и која инспи рише, изоштрава поглед на отуђени свет који се
суновраћује, на глобалну декаденцију, на циљно залуђивање визуелним медијима
које се намеће као сурогат стварном животу. Сва у знаку побуне, песникиња Нада
Кљајић одбија да прихвати такав свет.
Обра ћајући се „Земљанима”, она обједињује свет бригом за планету као за своју кућу, за све људе као за сопствену породицу. Из њеног
ангажмана проговара дубоки
хуманизам, алтруизам и непосустала нада да
се свет неће урушити сам од себе и да ће завладати беживотна тишина.
Апокалиптичне слике се, ипак,
ређају:
Голе и пусте улице
котрљају прошлост по прљавом асфалту…
Нема више никога да удахне
ово мало преосталог
ваздуха.
Нема више Никога…
Да
врисне,
запева,
заплаче…
Ништа више није као пре…
Емоционална и
интонациона скала у поезији Наде Кљајић креће се од велике емпатије
са светом до ироније којом се брани од уплива
негативних судара са реалношћу пуном позверености и отуђености међу
људима што депримира нехуманошћу, насртајем на тековине цивилизације,
човечанства. Али ту је и аутоиронија спрам односа према себи и према љубави,
снага да се живот поднесе, ма какав био и да се пева о том хрвању
са свакодневицом. Доминантна
је афирмација хуманог човековог аспекта у одбрани планете, отуд обраћање Земљанима,
дакле, не људима, већ онима који су одговорни за опстанак Земље као планете (а
земља су, дакле пролазни), апострофирање знања, племенитости, дивног поретка у
којем се знало ко је ко (песме о лепоти професуре, породичног дома и лепог
васпитања). Врло су љупке неколике песме по угледу на оне које се певају и живе
у народу, а израз су животне ведрине, пошалице и љубави према ближњем. Помало неуједначена збирка, са
песмама које су врло снажне и у целини ефектне до оних које би још мало могле
да дозрију, збирка Док ме има, сведочи о духовном узрастању, досезању
мудрости и хтења да се сачува самобитност лирског ја, аутентичност и сведочење
о времену кроз које се пролази широм отворених очију.
Милица Јефтимијевић Лилић
КРИТИЧКО МИШЉЕЊЕ У
И О КЊИЗИ ДОК МЕ ИМА НАДЕ КЉАЈИЋ
Збирка песама
обједињених под заједничким на словом Док
ме има из рукописа Наде
Кљајић састављена је од шест поглавља (,,Песме за заљубљене“, ,,Песме за
носталгичне“, ,,Песме за емотивце“, и томе слично), али је у целини намењена
читаоцима истог сензибилитета, сa којима ауторка успоставља блиски контакт. Она
то чини најпре тако што код њих подржава сродну наклоност према пасторалном,
према природи и селу, а ово даље продубљује тиме што се пред њима као публиком
исповедно обраћа по јединим личностима из свог живота (,,Моја друга рице“,
,,илузија“...), или одређеном типу личности (,,Песма улизицама или
увлакачима“), и то на начин ко ји по времено има призвук лекције, попут примера
који читаоцима може бити од користи када они са
ми дођу у сличне ситуације.
У збирци се
налази једна песма која се зове ,,И
ја сам професор и тиме се дичим!“. Уколико пре тпоставимо да је и ова
песма, попут сличних из овогру кописа, написана у исповедном расположењу и да
је реч о ауторки која је заиста по занимању професор, постаје јасније откуда
код ње тежња да, век и по после завршетка периода просветитељства у књижевности,
и сама пише у овом маниру.
Ова тежња свакако је оправдана тиме што је
свакој новој генерацији потребно препричати историју људске пред ставе о природи,
разуму, религији и другим вечним темама, а потом је промислити у контексту духа
модерног времена и савременог људског бића.
Управо то
препричавање биће оно што ће песме из књиге Док ме имаучинити мање
интересантним за искусног читаоца поезије, али ће се вероватно наћи неки нови
читалац кога ће ови стихови навести да се покрене ка промишљању себе и света
којим је окружен на начин који нуди поезија и, уопштено говорећи, писана реч
вођена духом који тежи ка бољем, за разлику од онога што му сервирају популарни
медији попут телевизије и интернета. У том покретању људског бића ка мислећем
стању и сопст ве ном критичком мишљењу налази се потреба за неговањем наслеђа
просветитељства и у нашем веку а то, уједно, сматрам и највећом вредношћу овог рукописа.
С друге
стране, као што је већ речено, у песмама Наде Кљајић налази се известан број
исповед них момената везаних за најконкретније личне ситуације, што доводи до
покретања питања о оправда но сти објављивања личног искуства у неком делу ако
оно није на књижевни начин обрађено до разме ра општег. Но то је већ питање
субјективног укуса на тему лично/опште и једна шира тема која за хте ва више простора од оног које је
предвиђено за рецензију једне
књиге.
Од свих
поглавља у овом рукопису стилски на интересантан начин одступа завршно, које се
зове ,,Песме у транзицији“. Записи у њему су углавном са стављени од прозних
мисли, такозваних цртица, које су уобличене и делују готово као сажети лирски есеји.
Ипак,
највише од свега у књизи Док ме има се, не само стилски него и по
достигнутом лирском домету, издваја ,,Мала мисао о љубави“.
Овом песмом у прози ауторка успева да на прави начин превазиђе песимизам, а
бљесак позитивног размишљања у њој не успевају да утопе тамније боје које
преовлада вају читавом овом збирком. Како се већ показала као
добар прозни писац (њен роман за децу Писма
Андрији прошао је
запажено код читалачке пу блике), тако сматрам да и у овом случају ,,Мала мисао о љубави“ треба да јој послужи као
путоказ за њена будућа остварења.
Славиша Крстић
Коментари
Постави коментар