Пролазе године, брзо, стварно брзо и свака представља неку борбу, батргање, освајање, пролажење, сналажење, извлачење, надање, побеђивање, упорност, страховање, лењост, радовање, боловање, туговање,....наравно да након ружних сморних момената пожелим да ми се такве ствари не понове, да никако не осетитим поново горчину заплетене кнедле у грлу, већ само блаженство среће и успеха.... еееее "малко је друг'чије у пракси". ...
А онда у срцу, души или како год то неко назвао, један фини филигрански глас прозбори- да све што радим радим зарад! осмеха деце, заједничке радости, зарад остваривања исте замисли, зарад подучавања и учења, и то учења, да од себе увек требаш дати максимум и да сваку обавезу, план и идеју ваља довести до краја. Да је лако и лепо у заједници побеђивати и делити све успехе а посебно неуспехе. Да је дивно тешити и подржавати, подстицати и помагати.
Деца су свесна бића у којима треба усадити величину победе, али и величину пораза, снагу хуманости и трпељивости, осећај заједништва и самосвести.
Зато сам им, поред родитеља такође потребна и ја, у том животном процесу.
....и зато ТО радим, што радим.
Зато што сам једноставно-УЧИТЕЉ!
Са интернета сам преузела ове омиљене поучне изреке:
"Ко има снажне руке-победиће једног а ко има велико знање- победиће хиљаде!"
"Деца су огледало родитеља"
"Ако су деца зла-не заслужују наследство, а ако су добра-не треба им наследство!"
"Данашња реч је сутрашњи мост"
"Нико се није попео на врх мердевина једним скоком"
Коментари
Постави коментар