Jedan dan učiteljice
Nada Kljajić
Ustani, obuci se, doteraj se- učiteljice!
Na lice, mesto šminke, osmeh stavi.
Novi dan sa đacima- treba da se slavi!
Frizuru svoju doteraj
i ogledalu se nasmeši
obuj omiljene cipele,
pa do škole- zapleši!
Požuri! Požuri!
I ubrzaj hod!
Kao kada ideš gostima, ili te
očekuje najdraži-rod.
Pred školom te pozdravljaju i
velika i mala lica.
Dok ti u zagrljaj hrle
vragolasta dečica.
Časovi se nižu i ti znanje daješ
pričaš, pa ponavljaš
svako gradivo strpljivo predaješ.
Govoriš pažljivo, da neke reči
ne izgubiš
I za svaki slučaj, sve ćeš i
deset puta da ponoviš.
Nadaš se da će znanje
tvoje đake uzdići do neba
i da nikada neće kod očiju
ostati slepa.
Dan odmiče,
i o pauzi, užini i toaletu ni
danas nikako ne pomišljaš!
Koncentrišeš se!
Važno je!
Pazi da nešto ne pogrešiš!
Pri kraju nastavnog dana
u čvor će ti se jezik svezati čvrsto
A umorne i zbrkane misli će
izgubiti svoje mesto.
I dok đaci svojim kućama idu
tvoj posao nije još završen.
Učionica odzvanja prazna,
-radni dan nije do kraja ispunjen.
U elektronski dnevnik
pišeš bez olovke, po redu
sve nastavne jedinice
beležiš i utiske, procene,
napomene, sve
ocene do petice.
Procenjuješ vladanja i
dečija ponašanja
pišeš izveštaje, zapisnike i
razna druga stručna mišljenja.
Zatim, dalje gradivo pripremaš
i nastavne materijale za
novi radni dan.
Glava ti je već teška, i oči peku
prijao bi ti bar, kraći san.
Ali, tvom radnom danu
još uvek kraja nema
i polako, polako, postaje i
druga radna smena.
S pažnjom dalje pregledaš
dečije zadatke i meriš
ostvarena postignuća.
O, učiteljice!
Još nisi završila?!
Škola je odavno prazna!
Zove te tvoja kuća!
Konačno,
zatvaraš za sobom vrata
i polako svojoj kući ideš.
A usput-brineš…
Možda si Petru loše zadatak objasnila?
Možda te Anja, nije dobro shvatila?
Da li si dovoljno petica podelila?
Da li su se danas, deca iskreno veselila?
Koliko si im znanja uspešno prenela?
I koliko su od svega, deca, tačno, usvojila?
Hm,
da se nije i nečija mama naljutila?
U oblaku ovih i sličnih misli
odlučno, svojoj kući stižeš.
Kuvaš.
Postavljaš ručak.
Sudove pereš.
I veš.
A i dalje- brineš…
I čini ti se kao da
sutrašnji dan nikada neće doći
Odlaziš na spavanje a
tvrdoglava nesanica ti
seda na oči.
Jer, znaš
da se svojoj porodici
ni danas nisi dovoljno posvetila.
Zato si zahvalna svojoj deci,
što su ti svaku odsutnost,
oprostila.
Što svesno, iz ljubavi,
žrtvuješ svaki minut, svoga života
samo da te sutra ne bi bilo sramota
ako slučajno, nešto nisi naučila, tuđe dete,
ne da ti, zbog toga, savest mira-
posvećenog radnika prosvete!
A sada je stvarno dosta!
Želiš čvrsto da zaspiš.
Umor te celu prožima,
na kapcima ti sada stoji-olovo.
Ipak, tiho iz toplog kreveta ustaješ
i u kući pronalaziš potreban predmet
za sutrašnje gradivo-novo!
E, draga učiteljice,
još samo par sati do jutra
ti je, na žalost, preostalo.
Sada, odmori i to malo…
a od sutra počni sve ispočetka, i
tako redom, od ponedeljka do petka.
Коментари
Постави коментар